MAMA

Zemljo slavnih vitezova

Pre nekoliko nedelja imala sam jedan od onih vedrih trenutaka otkrića. Na glavnoj železničkoj stanici u Cirihu ušle smo u voz koji direktno ide do naše adrese. Samo jedna stanica i 3 minuta vožnje.

Dok čekamo da voz zatvori vrata i krene Tijana i ja počinjemo da pevušimo pesmicu o Ivinom vozu, kao i uvek. Do mene stoji žena 60-tih godina koja nas sve vreme posmatra. Iz neke nelagodnosti i neprijatnosti pogledam je pravo u oči i osmehnem joj se, ona nam tada priđe još bliže i reče:

-Dobar dan. Vi baš lepo umete sa decom. Odakle ste? Koji je to jezik, nepoznat mi je?

-Ja sam iz Srbije, iz Beograda. Pričamo na srpskom jeziku.

Bez ikakve slutnje de će sledeće pitanje gospodje iz voza biti Da li je Kosovo Srbija? ja se nađoh u neverici i čudu da me to može neko i pitati, eto tek onako, usput.

-Da li je Kosovo Srbija?

-Naravno da jeste. Kosovo je Srbija! Zašto me to uopšte pitate?

Moj prijatan ton sve do tada, odjednom je postao sve samo ne učtiv. Pogledom tražim Tijanu i usut je pitam:

-Izvinite, odakle ste vi?

-Ja sam iz Španije. Marbelja. Ne znam da li ste nekad čuli.

U tom trenutku se okrećem ka njoj i pre nego što sam i stigla da joj postavim pitanje, da li je Katalonija Španija, ona mi odgovara.

-Da, da i mi imamo isti problem kao i Srbija. Izvinite, ako sam vas uvredila i uznemirila onim pitanjem. Nije mi to bila namera. Samo sam htela da vidim šta ćete mi reći. Vi ste mladi, a bez razmišljanja ste mi rekli – Da, jeste. Upamtite kad neko hoće da vam uzme nešto što je vaše dobio ga je tek onda kada vi više niste sigurni da li je to zaista vaše ili nije.

PRIJATNO! LEP DAN VAM ŽELIM!

 Tijana i ja izlazimo iz voza na našoj stanici. Jedno od pitanja koje dobijam od nje dok idemo ka našoj zgradi – Mama, šta je to Kosovo? To je deo Srbije. Ispod Niša i Vranja. Sam jug Srbije.

Pomislim u sebi, pa ovo izgleda kao da odgovaram prirodu i društvo u četvrtom razredu. To ja autonommna pokrajina republike Jugoslavije. Sa najvećim prirodnim priraštajem, sa najvećim brojem srpskih svetinja koje su starije od pola Evrope. U dubini duše osećam i znam da je za svakog Srbina Kosovo i Metohija više od taksativnih činjenica. Nikada nisam bila tamo. Ni moji baka i deka, ni moja mama, ni ja. Bio je tata, jednom davno. Kaže da ništa lepše u životu nije video, a na dosta je mesta po svetu bio.

Danas čitam u novinama da se čeka kompromisnno rešenje za to pitanje. Na tom ′rešenju′ suprotna strana radi zadnjih 80-ak godina. Mi nabrajamo taksativne činjenice – 93% stanovništva je nesrpskog porekla, nemamo za šta više da se borimo. U tom trenutku počinje da me plaši razgovor iz voza, zato što je toliko istinit i premudar. Izgleda da se samo čeka naš zaborav i priznanje je u njihovim rukama. A, zaborav je čini mi se bliži nego ikad. Odavno je pokucao na vrata, samo čeka da mu otvorimo. Niko više i ne pominje da je dole Bogorodica Ljeviška, Pećka Patrijaršija, Dečani, Gračanica. Niko se ne pita šta će s njima biti. Da li će im počupati svaki krst, uništiti svete ikone i pretvoriti ih u dzamije, nalik  Aja Sofiji. Hoće. Jedina je razlika što naše svetinje na Kosovu neće postati turističke atrakcije poput one u Istanbulu. One će biti samo nekakvi  vandalizovani i oskrnavljeni objekti uz put. Njima treba put kroz naše najsvetije. Put kojim će prevoziti oružije, opijate, robove, robinje, organe i sigurno još po nešto.

Ceo svet je stao uz njih, jer bi i oni tim istim putem. Daleko im bilo.

Bože, podari mi spokojstvo

da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim;

hrabrost da promenim ono što mogu

i mudrost da spoznam razliku.

Lako je od Srba mirnim putem uzeti što god im se prohte, pa čak i ono najsvetije što imamo, teško nas je u boju potući, znaju oni to i sami. Mi zaboravljamo, često se zaboravimo, jer smo srčan i hrabar narod kratkog pamćenja. Možda je to vrlina, ne znam, pitam se. Ne biti zlopamtilo i podlac. Možda još samo Bog čuva Srbe, ali se mi i njega odričemo. Svakoga dana i sve više.

Ako kojim slučajem bude referenduma, ne zaokružujte ništa dok prethodno ne odete da vidite šta im poklanjate, čega se odričete. Zapitajmo se, imamo li mi prava na to? Ko smo mi? Ko su bili oni pre nas? Kako će biti onima koji dolaze posle nas? Imamo li prava da se odreknemo najsvetijeg dela koji je utkan nevidljivom strunom u svakog od nas? Potrudimo se da osetimo tu strunu u nama koja  na najlepši mogući način grli našu dušu, čuva je i blagosilja.

 

2306510D-36FC-48E8-BAC7-D0D5C5BF397D

photo Nevena Đorđević

Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto ga otimaju? A ako već mogu da ga otmu ne znam zašto se toliko ustručavaju?

Matija Bećković

Zato što čekaju da zaboravimo ono naše što nekad bejaše.

Do čitanja Nevena Đorđević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s