KREATIVNOST

Jul bez plastike


Ovaj život je veliki bezazleni brod što o kamenje krvari bokove i muče po ostrvima, zarivajući rogove jarbola suncu ispod struka.
Miroslav Mika Antić

„Jul bez plastike“ (Plastic Free July) je globalni pokret koji je okupio milione pristalica koji će tokom ovog meseca iz svoje svakodnevnice izbaciti predmete od plastike, kako bi bili deo rešenja protiv zagađenja plastikom. Prvobitna ideja je da se u julu rešimo  jednokratnog pribora za jelo, plastičnih kesa, slamčica, plastičnih flaša za vodu i čaša u kojima uzimamo kafu za poneti.

Smatram da nije teško reći NE plastici ako se na adekvatan način edukujemo i naoružamo višekratnom flašicom za vodu, pamučnim cegerom za prodavnicu ili starim, već korišćenim plastičnim kesama. Po pristupačnim cenam mogu se naći i šolje za višekratnu upotrebu u koje vam mogu sipati kafu za poneti.

Svojski se trudim još od početka ove godine da upotrebu plastike svedem na minimum. Naša porodična „bebi plastična petorka“ ogleda se u kupovini isključivo drvenih igračaka i pravljenju istih od kartona i drugih biorazgradivih materijala. Korišćenju kašičica i viljušaka od bambusa za višekratnu upotrebu. Pamučni ranac koristimo  za nošenje svih potrebština za vrtić. Nošenju šivenih patofni od kože bez plastičnih elemenata i poslednja stavka su pampers pelene – uskoro se i njih rešavamo.

Volim da se našalim da današnja generacija, koja isključivo koristi plastične pelene, sutra neće imati pravo ni da pomisli na plastiku a kamoli da je koristi jer su već toliko doprineli zagadjenju prirode, nažalost. Budimo savesni i mudri pa se rešimo te ružne navike koja se ogleda u bespotrebnoj upotrebi tona i tona plastike godišnje. Sam proces proizvodnje i ponovne reciklaže  plastike stvara velike količine CO2 (ugljen – dioksid) u vazduhu i zato nije rešenje u recikliranju već u neupotrebljavanju plastike u svakodnevnom životu.

Većina postrojenja za reciklažu nalazi se u zemljama gde je stanovništvo siromašno iz razloga što je to posao koji je teško uspešno automatizovati. Za njega su neophodni ljudi.
Zbog toga su bogate zemlje počele da otpremaju otpad u zemlje u kojima su radnici dovoljno siromašni da ga sortiraju za nadnice dovoljno niske da može da se ostvari profit. Osamdesetih godina najveći pogoni za reciklažu bili su smešteni u Kini, ali kako se Kina sve više bogatila, vlada je odlučila da ne želi više da bude deponija za odlaganje svetskog smeća. Tako je Indonezija počela da prima više plastičnog otpada iz celog sveta otkako je Kina uvela zabranu.

 

Indonezija je počela da prima više plastičnog otpada iz čitavog sveta otkako je uvedena zabrana u Kini/Getty Images
Indonezija, na slici radnici sortiraju smeće koje je pristiglo iz čitavog sveta / Getty Images

Pomislite samo koliko đubreta sa ove gomile završi u morima i okeanima, jer je profit nažalost ispred svega. Možda vam se Indonezija, Kina ili Tajvan čine dovoljno daleko od Evrope i da svo to đubre neće stići do nas. Imajmo na umu da planeta pripada svima nama, tako da i tone đubreta u okeanima su i te kako naša briga i odgovornost. Zato sam donela odluku – Neću da stvaram otpad koji treba da se reciklira, biram da ga ne pravim ili da to bude minimalno, jer za planetu ne postoji plan B.

 

Ljudi pokreću zagađenje, ljudi mogu i da ga zaustave! 

 

Do čitanja, Nevena Đorđević

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s