ZDRAVLJE

Koliko je igračaka potrebno za srećno detinjstvo?

Deca nalaze sve u ničemu, a ljudi ništa u svemu!

Giacomo Leopardi

U dečijoj prirodi i biti je da se igraju, istražuju i budu kreativni. Tako je, oduvek. U ma koliko teškim okolnostima deca odrastala, u uslovima teške nemaštine i siromaštva, ona će pronaći način da se igraju i budu kreativna. U trenutku dok ovo pišem na pamet mi prvo pada dečak iz Kurdistana koji je od plastične kese napravio dres čuvenog Lionela Mesija, čija je slika obišla svet. Sećam se i priče o dečaku iz nekog afričkog plemena koji svakoga dana sam sebi napravi po jednu novu igračku od blata, kao što je ovaj mobilni telefon na slici. Deci je nemoguće oduzeti igru, ma koliko se neki odrasli trudili i radili na tome. Svaka dečija igra je bajka sa srećnim krajem.

IMG_2137

Poslednjih nekoliko decenija u našoj državi zahvaćenoj ratnim i političkim previranjima bili smo prinuđeni da živimo pod sankcijama i u nemaštini. Sećam se svog prvog dana osnovne škole davne 1993. – 1994. godine kada je učiteljica svima u razredu podelila po jednu drvenu Unicef- ovu olovku i jednu tananu sveščicu plavih korica u linije. Nisam to tada doživela kao nikakav vid nemaštine. Svi smo se radovali početku škole i bili fokusirani samo na taj veliki izazov u našim tada još mladim životima. Ta tanana Unicefova sveska plave boje u kojoj su nastajale prve kose i prave linije na poslednjoj stranici ponosno nosi  potpis jedne doktorke stomatologije.

Početkom 2000-tih sve se već nekako odjednom promenilo. Hej, pa ja već polazim u gimnaziju. Odlazim sa tatom u veeeliku septembarsku kupovinu. Školski ranac na jedno rame,  pregršt najrazličitijih svezaka – ukoričenih, onih sa spiralom, u linije i kocke, šestar , tempere, blok broj 5 iiii vaš račun je  3200 dinara, u to vreme beše to celih 100 €. Od kad školovanje u Srbiji više nije besplatno, pitao se tata na glas?

Od onog trenutka kad su naši roditelji stali na svoje noge i predanim radom i  verom u naše bolje sutra počeli da rade po ceo dan i zamisli počeli da primaju plate za ono što rade. Od tog trenutka poželeli su da nam nadoknade baš SVE! Sve ukoričene sveske nestvarno lepih korica trebale su da nadoknade onu Unicefovu, tananu plavu, a kompjuteri, telefoni i tableti onih dva i po meseca boravka u podrumu uz sirenu za vazdušnu opasnost. Od tog trenutka počeli smo da imamo mnogo više nego što nam je zaista potrebno, bilo je tu svega, samo nam je roditeljskog vremena manjkalo. Od tog trenutka počeli smo da se fokusiramo samo na stvari koje imamo i još više na sve one koje nemamo i koje nam jel te baš fale. Sva ta obuća, rančevi, sve te igračke koje smo možda već bili i prerasli imale su  zadatak da nadoknade sve ono propušteno i izgubljeno. Znam i roditelje koji nisu izdržali pod naletom onog crnog kovitlaca. Izgubili su svoje najmilije, svoje kuće i više nisu videli smisao života iako su se itekako trudili da to vešto prikriju, i uz sve to opet nadoknade ono propušteno i oteto svojoj deci. Svi su se predano trudili  i radili na tezgama, trafikama ili su se laktali za što bolje mesto u nekoj još preostaloj državnoj firmi. Ništa više nije bilo važno osim da im deca žive bolje od njih, srećnije i bezbrižnije. Možemo mi do sutra da filozofiramo ko je kriv i da li je trebalo baš sve tako uraditi kao što su oni radili za nas. Upamtite, ne možemo ih kriviti ni osuđivati, jer samo su hteli da mi živimo bolje od njih, da imamo, da budemo srećni, da ne oskudevamo, da ne strepimo i da se uveče ničega ne plašimo. Radili su najbolje što su umeli i znali. Veliko im HVALA! Ma koliko im grešaka pronašli, onih koje tiho u sebi nabrajamo, budite ponosni na njih jer vidite i sami u kakve smo dobre ljude izrasli.

Sve su više učestale priče da je nama kao roditeljima danas mnogo lakše nego pre. Ne bih se ja baš tako složila sa tim, jer kakve veze ima u kom vremenu živiš i deluješ ako si neke bitne stvari o životu pogrešno i krivo naučio. Šta ti onda znače dobri uslovi u kojima živiš?! Haaaaaalo, ne možemo sa kompleksima da idemo kroz ceo život i da nam on prolazi tako što ćemo da nadoknadjujemo materijalne stvari koje nismo imali pre 20 godina! Ne možemo da nastavimo da verujemo da suština i smisao života leži u neprestalnoj žurbi za sticanjem materijalnih stvari. Mislim možemo, ali pogrešno je, a i čini mi se da je najveći problem što je vrlo prenosivo na sva buduća pokoljenja. Zato se trgnimo, kolektivno! I umesto sumanutog broja igračaka koje poklanjamo našoj deci, poklonimo im ono najdragocenije za njih, naše vreme. Boravak u prirodi, posmatranje i uočavanje svih sitnih bubica i ptica oko nas čini život specijalnim i posebnim. Nijedna igračka na ovom svetu ne može zameniti roditelje. Naši roditelji su radili po ceo dan kako bi nam nadoknadili neke materijalne stvari i uz to su nam uskratili vreme provedeno sa njima. Zaboravili su se, jer su neka strašno teška vremena uticala na njih da poveruju da vreme koje je provedeno sa nama nije glavni i osnovni temelj našeg optimalnog razvoja. Mi nesmemo da se zaboravimo!

Tih devedesetih i dvehiljaditih godina bila sam mala i nisam ni na koji način mogla da pomognem, osim da budem dobra i poslušna. I bila sam. Danas mislim da mogu da pomognem i svojski se trudim da naučim svoje dete da ume da ceni sve ono što ima. Svakoga dana ponavljam sebi da od vremana koje provedem sa njom ne može biti vredniji nijedna igračka. Sve propušteno se ne trudim da nadoknadim, već da budem mudrija i oštroumnija u vremenu koje je pred nama. Trudim se da je ne zatrpavam igračkama već samo ljubavlju koju nosim u srcu prema njoj. Trudim se da posle svake kiše izletimo brzo napolje kako bi što bolje videle dugu. Trudim se da je naučim da bude kreativna uz nebrojeno igračaka od starog kartona i ambalaža koje zajedno pravimo. Trudim se da joj razgovorom i različitim situacijama pomognem da razvija koncentraciju. Trudim se da stekne socijalne veštine kao preduslov da sutra bude dobar prijatelj. Trudim se da je naučim da preuzme brigu o stvarima. Trudim se da joj razvijem ljubav prema čitanju i umetnosti. Trudim se da se držim po strani kako bi ona postala snalažljivija. Trudim se da je naučim da bude istrajna. Trudim se da je naučim da ne bude sebična. Trudim se da boravi što više u prirodi. Trudim se da je naučim da zadovoljstvo pronalazi izvan prodavnica igračaka i šoping molova. Trudim se da je naučim da sutra bude plemenit i dobar čovek.

Smisao života i njegova lepota se ne nalaze ni u jednoj igrački, patikama, rancu, mobilnom telefonu, skupocenoj torbi, automobilu, bankovnom računu ili stanu. Smisao je u svim onim naizgled malim stvarima koje zaista život znače. Ako bar jednom srcu pomognemo da ne bude slomljeno, ako bar jednom životu olakšamo patnje, ako ublažimo jedan bol, ako se potrudimo da bar jednom životu prenesemo sva dobra i veštine koje u sebi nosimo ili ako vratimo u gnezdo bar jednu ptičicu koja je ispala, nećemo živeti uzalud.

Večeras dok zajedno sa svojom decom budete skupljali igračke pred spavanje, zamislite se o svemu onome što ja za vas zaista važno da oni nauče i nose kroz život. Oduzmite od te silne gomile tačno onoliko igračaka koliko bitnih stavki u svojoj glavi imate i odložite ih negde, a onda smislite način na koji ćete ih od sutra učiti svim tim istinski važnim stvarima.

Ko nauči decu da se zadovolje malim stvarima ostavlja im više od bogatstva.

 

Do čitanja, Nevena Đorđević

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s