ZDRAVLJE

Senzorna integracija kroz igru – Živahno dete

 Sigurna sam da ste bar jednom u životu čuli čuveno izlaganje roditelja o  deci koje počinje rečenicom : „na Mesec bi se popeo“, ništa ne sluša, ide ko muva bez glave, samo trči, penje se, đa na kauč, đa na ormar pa i uz frižider”.

 

Danas nastavljam priču o senzornoj integraciji i vestibularnom nadražaju kod dece. U prethodnom postu Pokvarena ljuljaška započela sam priču na tu temu, ceo tekst možete pročitati na linku.

Deca koja po ceo dan trče i imaju problem da se fokusiraju na dnevne i životne aktivnosti nose epitete živahne ili hiperaktivne. Oni uvek traže senzorni nadražaj, a da pri tome nisu ni svesna opasnosti koje druga deca primećuju. Često bez razmišljanja istrčavaju na ulicu ili vole da učestvuju u penjanju na jako visoke objekte, koje zaista može da bude opasno po život. U odosu na nas roditelje, svako dete bi se moglo svrstati u kategoriju živahnog ili hiperaktivnog deteta, jer deca imaju daleko više energije od nas što je potpuno normalno i prirodno. Zato se hiperaktivnost smatra poremećajem tek kada počne da remeti svakodnevni život deteta. Nemogućost igranja sa drugom decom, jer su previše grubi usled tolike aktivnosti i poremećaj fokusiranja na igru, večeru, domaće zadatke ili bilo koju drugu aktivnost jasan je pokazatelj da dete ima problem.

Problem može nastati zbog načina na koji njihov mozak obrađuje senzorni nadražaj koji prima tokom celog dana. Ova fiksacija na kretanje se dešava zato što mozak ima visok prag senzorne stimulacije i stalno traži dodatnu stimulaciju kako bi dobio potreban nadražaj. Žele aktivnosti koje im daju mnogo vestibularnog nadražaja. Značaj senzorne obrade ogleda se u omogućavanju da se održi budnost i daje značenje iskustvima i učenju. U slučaju njene narušenosti, a u cilju zadovoljenja fizičkih i emocionalnih potreba koje potpomažu razvoj i učenje, primenjuje se planiran program aktivnosti u vidu takozvane senzorne dijete. Svrha pomenutog programa je da detetu pomogne da održi pažnju i koncentraciju i time spreči pojavu nepoželjnih oblika ponašanja. Termin senzorni režim, ukazuje na individualizovan raspored senzornih aktivnosti koje detetu obezbeđuju senzorno gorivo. Pružanjem blagotvornog čulnog unosa tokom celog dana, mogu se postići korenite i dugoročne promene u detetovom nervnom sistemu, koje će s vremenom postati trajne. Kod većine dece, veština senzorne obrade se razvija prirodno. Učeći o novim osetima, deca postaju sigurnija u svoje veštine i poboljšavaju sposobnost odgovaranja na čulna iskustva. S druge strane, kod određenog broja dece javljaju se poteškoće u razvoju senzorne integracije.

Neke od aktivnosti koje mogu biti od velike pomoći za dobijanje pravilnog vestibularnog nadražaja su:

1. Sporo i ritmično ljuljanje

obično deluje smirujuće, dok nasuprot ovom, brzo ljuljanje s čestim promenama tempa deluje razdražujuće. Preporučuje se isprobavanje različitih tipova ljuljaški: standardne ljuljaške sa igrališta, ljuljaške od automobilske gume, mreže za ljuljanje i konopac. Pokreti koje bi trebalo primenjivati su: napred-nazad, levo-desno i odmotavanje uvijenih lanaca ljuljaške. Dete bi trebalo postaviti na ljuljašku da leži potrbuške, za ovo su najpogodnije gnezdo ljuljaške. Zaustavljanjem ljuljaške svaki čas, omogući će se detetu da integriše osete iz unutrašnjeg uva. Uvek pažljivo posmatrajte lice deteta kako bi ste videli njegove reakcije na ljuljanje i zaustavljanje. Da li uspostavlja kontakt očima, da li se smeje ili ljuti. Da li mu se vrti u glavi ili je razdraženo, želi li još.

2. Vrtenje 

je odličan izbor vestibularne stimulacije. Dok ljuljaške pružaju linearnan unos, vrtenje (okretanje) pruža kružni unos koji detetu treba davati u postepenim dozama. Dete može dobiti kružni unos vestibularnih senzacija npr. pomoću mreže za sedenje ili kancelarijske stolice na okretanje.

3. Skakanje 

po trambolini. Svaka aktivnost skakanja je odlična za senzorne tragače jer je opterećena tonom proprioceptivnog i vestibularnog ulaza.

4. Penjanje 

uz stepenice u kući ili zgradi je takođe vrlo delotvorno za dobijanje vestibularnog nadražaja.

Pri ravnomernom kretanju (poput vožnje u automobilu ili u avionu), tečnost i čulni receptori unutrašnjeg uva stabilizuju se i navikavaju na kretanje, tako da ga telo više aktivno i ne oseća. Upravo je kretanje koje se više puta započinje i zaustavlja u relativno kratkom vremenskom periodu, ono koje vestibularnim receptorima daje najviše informacija. Ova činjenica treba da vas vodi ukoliko sami osmišljavate senzorne igre za važe dete. Napravite ih u formi nekog „specijalnog zadatka“ koji se sastoji od niza aktivnosti koje se smenjuju u kratkim vremenskim intervalima, kada sve završite obavezno pohvalite vaš mali tim na uspešno obavljenom zadatku. 

Kada svojoj deci pružimo senzorne aktivnosti koje će zadovoljiti njihove potrebe, oni mogu nesmetano učiti, slušati, komunicirati, igrati se, jesti i spavati na način koji se od njih i očekuje.

Do čitanja, Nevena

 

 

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s