ZDRAVLJE

Pokvarena ljuljaška

Kada postanete roditelj neminovan je  stalan odlazak u neki od obližnjih parkova ili igrališta za decu. Tamo vrlo brzo shvatite da postoje tri tipa dece, i laički ih podelite na:

Živahno dete, ono koje opominje mamu da što jače gurne ljuljašku, jače, jače i joooš jače.

Plašljivo dete, čim mama zaljulja ljuljašku počinje da negoduje, neretko i plače i zahteva da odmah siđe.

Umereno dete, ono koje uživa dok se ljulja, ispušta vesele krike, ne skida osmeh sa lica i posle određenog vremena samo silazi sa ljuljaške.

Kako sad to? Otkud? Zašto je to tako? 

Priča o pokvarenoj ljuljašci predstavlja nastavak priče o senzornoj integraciji kod dece (ceo tekst možete pročitati na linku Automobil, senzor i dete ).

Dugo sam razmišljala kako da na najjednostavniji način opišem ovu pojavu kod dece a da se ne koristim definicijama, medicinskim terminima i sve pretvorim u suvoparnu priču bez mnogo smisla roditeljima koji je čitaju. Ova tema je izuzetno važna i mislim da roditelji nisu upoznati sa njom na pravi način. Postoje neke jako važne stvari u razvoju svakog deteta koje ako se propuste i neadekvatno isprate mogu dovesti do trajnih i teško rešivih problemi u budućem razvoju deteta. Pa da počnemo ♥

Da li ste se nekada zapitali kako mi hodamo, trčimo, skačemo, prevrćemo se i na koji način održavamo ravnotežu našeg tela? Ako ste prvo pomislili uz pomoć mišića, odgovor je delimično tačan. U održavanju ravnoteže učestvuju tri sistema: vestibularni aparat (on je danas naša glavna tema), vid i duboki senzibilitet (o njemu danas ne pričamo, pa ćemo ga samo pomenuti). Dok hodamo signali o narušenoj ravnoteži dolaze iz vestibularnog aparata u mali mozak, gde se pravi program korekcije. Na osnovu tog programa, sledi brz odgovor i adekvatni pokreti koji nastoje da poremećeni položaj tela što pre vrate u normalu. To se sve odigrava munjevitom brzinom i mi uspevamo da održimo ravnotežu i da se normalno krećemo. Šta se desi kada neki od ova tri sistema ne radi kako treba? Tu nastaje problem o kojem danas pišem.

Jedan od najvažnijih senzornih sistema je vestibularni. Vestibularni sistem se sastoji od kanala koji su obloženi dlačicama i tečnosti koja se nalazi u tim kanalima. Ceo sistem je smešten u unutrašnjem uhu. Kada se krećemo, tečnost kruži u kanalima i dodiruje dlačice. Mozak dobija poruku o tome i na taj način donosi odluku kako i gde da se krećemo i reagujemo. Zamislite sada jednu libelu. Da, baš onu koju koriste zidari ili majstori. Unutra se nalazi tečnost koja pokazuje da li nešto stoji pravo u odnosu na zid ili neki drugi objekat. Ako kačimo sliku na zid, ona će nam pokazati koji tačno kraj treba da podignemo ili spustimo kako bi slika stajala. Tako je isto i sa našim vestibularnim sistemom. On je ta tečnost koja meri u kom položaju se nalazimo i mozgu dalje šalje neophodne „parametre“ na osnovu kojih mi dobijamo informacije kako da dalje reagujemo. Čak i kada blago okrenemo glavu ili hodamo po sobi naš vestibularni sistem se aktivira. Direktno ili indirektno, vestibularni sistem utiče gotovo na sve što radimo. To je jedinstven sistem u našem mozgu koji modifikuje i koordinira informacije primljene iz drugih sistema. Vestibularni sistem funkcioniše kao kontrolni centar u našem mozgu, govoreći svakoj senzaciji gde i kada bi trebalo da ide ili se zaustavi.

IMG_1178
Libela

Zato je najvažniji, poseban i od presudnog značaja za našu adaptaciju u životu. Povezan je sa vidom, slušnim i proprioreceptivnim sistemima. Kada sve dobro funkcioniše, vestibularni sistem je glavni organizator senzornog unosa. Ovaj sistem nam pomaže da održimo ravnotežu i gravitacionu sigurnost kao i zadržavanje naše poziciju bez pada na zemlju. Pomaže nam da efikasno koristimo nase oči  i obradjujemo zvukove. Vestibularna obrada nam pomaže da se osećamo sigurni u kretanju i interakciji sa okolinom. Jedan od glavnih primera je kada hodamo ulicom i mimoilazimo se sa drugim ljudima a pri tom uspevamo i da registrujemo neku muziku koja se čuje iz okolnog kafića dok uz sve to pričamo čak i na  mobilni telefon. To je ta kompleksnost, koja je nama svakodnevna rutina i ne razmišljamo mnogo kako se to sve zapravo dešava. Kada je naš vestibularni sistem potpuno funkcionalan – on dobro podnosi ljuljanje, penjanje, skakanje i prevrtanje – jer smo sigurni da će se naše telo prilagoditi i da će biti u stanju da održi ravnotežu. Zdrav vestibularni sistem je ključan za integraciju drugih senzornih sistema.

Znakovi za traženje vestibularnog nadražaja

Traženje vestibularnog oseta nije nužno loša stvar, neka deca to jednostavno vole i uživaju u senzaciji. Međutim, ako je vaše dete stalno, gotovo opsesivno traži načine za dobijanje vestibularnog nadražaja, ono može početi da mu ometa život. Ova fiksacija na kretanje se dešava zato što mozak ima visok prag senzorne stimulacije i stalno traži dodatnu stimulaciju kako bi dobio potreban nadražaj. Živahno dete se ljulja i ljulja, sve jače i jače ali ne dobija signal da se vestibularni nadražaj dogodio. Ono će nastaviti da vrši datu radnju sve dok nedobije povratnu informaciju iz mozga. Kod ovakve dece primetno je mnogo više kretanja, penju se visoko, stoje na ljuljaškama i poseduju živahnost koja prelazi u hiperaktivnost. Zamislite koliko to može biti nelagodno i iscrpljujuće za jedno dete. Ljuljaška se kreće toliko jako da je sve okolo strah i da pogledaju u nju, a dete jednostavno ne oseća ništa, kao da se i ne ljulja. Za to dete ljuljaška ne ide prebrzo, ona stoji, jer mu mozak ne šalje nikakav signal da stane ili uspori.

Znakovi za izbegavanje vestibularnog nadražaja

Preterana obrada vestibularnog nadražaja je prisutna kod plašljivog deteta sa početka priče. Umesto signala koji ne ulazi u mozak, kao kod hiperaktivog deteta, u ovom slučaju mozak dobija previše signala. To je jako prenaglašeno, pa čak i mali pokreti mogu izgledati mnogo veći. U ekstremnijim slučajevima, kada su deca neverovatno uplašena od bilo kakvog pokreta, to se naziva gravitacijska nesigurnost jer se oni doslovno boje da napuste zemlju u bilo kojem svojstvu. Mogu se osećati vrtoglavo, kao da padaju ili gube ravnotežu. Niko to ne voli, zato se i trude da to izbegnu. Neki od uobičajenih znakova za izbegavanje vestibularnog nadražaja su: odbijanje ljuljanja u parku, izbegavanje  penjanja na  igralištu po spravama, oprezni su kada hodaju niz stepenice. Veoma je važno da poštujemo detetove želje da ne učestvuje u tim aktivnostima, ali mu moramo pomoći da nauči kako da toleriše vestibularni nadražaj. To je od presudnog značaja za njegov dalji pravilan  rast i razvoj.

3F9C9554-38C8-4B7B-925E-7F4FEA084165
Gravitacijska nesigurnost kod dece izaziva strah od bilo kakvog pokreta

Vestibularne aktivnosti, kada se pravilno koriste, imaju sposobnost da smire i umire dete, kao i da poboljšaju mnoge aspekte razvoja kao što su: koordinacija, rukopis, pažnja, pa čak i čitanje. Ako je vestibularni sistem nedovoljno razvijen ili postoje problemi u obradi, možda ćete videti iznenađujuće poteškoće kod vašeg deteta: poteškoće da sedi mirno, loš rukopis, loše planiranje motornih pokreta, loše organizacione sposobnosti i probleme sa pažnjom.

 

*U sledećem postu biće više reči o pomoći živahnom detetu da na pravilan način dobije vestibularni nadražaj.

Do čitanja, Nevena

 

Advertisements

2 mišljenja na “Pokvarena ljuljaška”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s