MAMA

Kako sam pobedila Inci Vinci spajdera u vreme ručka

Televizor i dosada mogu biti dva najveća prijatelja i dva najteža neprijatelja čoveka.

To zavisi samo od nas samih, za šta ih i kako uzmemo. Decu u periodu odrastanja treba učiti da im nikada ne može i ne sme biti dosadno. A ako se i nadju u takvoj situaciji tu dosadu nikako ne bi trebali da ‘ubijaju’ gledanjem u televizor, već osmišljavanjem novih igara, usvajanjem novih veština ili druženjem sa vršnjacima.

Kod moje devetnestomesečne devojčice primetila sam da dosada nastaje samo u vreme ručka, kada se sedne za sto. Posle nekoliko trenutaka u stolici i tri, četiri zalogaja ustaje iz stolice i kreće put sobe sa igračkama jer na stolu nema ničega osim njenog tanjira. Probali smo da jedemo i sa igračkama na stolu ali je onda sedenje u stolici bilo problem. I tako jednog dana posle stotog iskakanja iz stolice za vreme ručka ja dodjem na brilijantno glupu ideju da upalim YouTube kanal sa pesmicama za decu.

To otprilike izgleda ovako, dok se Tijana sprema za ustajanje od stola ja sam već pustila You Tube na televizoru i magija počinje. Ona se brzinom svetlosti vraća u stolicu i bespomično sedi u njoj dok je ja hranim. Woooooow, kakvo olakšanje i plus je sve pojela a baš je bio pun tanjir. Kako se ovoga nisam ranije setila. I tako dan za danom, nedelja za nedeljom i evo ga prvi pa i drugi mesec naše rutine u vreme ručka.

Magija je trajala sve dok jednog dana nije nestao internet u stanu zbog kvara na ruteru. Dolazi vreme ručka, a ja bez svog glavnog i jedinog saveznika. Pomislim, živeli smo bez televizora u paketu sa ručkom 15 meseci, sigurna sam da je sada kao starija dosta i razumnija, objasniću joj sve kad sedne u stolicu.

Ali NE. Nema objašnjavanja, hoće televizor i apsolutno je nikakva objašnjenja i izgovori ne zanimaju. Demonstrativno gura i prosipa pun tanjir na pod, izlazi iz stolice i ne prestaje da plače. Tek tad, ja shvatam šta sam uradila svom detetu i kakvu sam grešku napravila. Dok kupim hranu sa poda pogledam u nju i kažem joj: Izvini, mislila sam da ćemo moći bez televizora kao i pre. Sada si veća, možemo da pričamo dok jedeš,da gledamo kroz prozor u ptice, da brojimo automobile koji prolaze. Ona sedi na podu i dalje vidno ljuta i razočarana novonastalom situacijom. Nisam joj ponudila novu porciju hrane kako ne bi produbljivale konflikt. Dolazim do nje da je poljubim, zagrlim i da joj kažem da je volim ali ona neumoljivo odlazi u svoju sobu. Na prstima je pratim do sobe kako bi se uverila da je dobro. Provirivši kroz vrata vidim Tijanu kako zamišljeno sedi na podu i igra se plastičnim voćem i povrćem, i duboko uzdiše.

Bravoooooooooo, bravoooooo za moju glupost decenije! Kako sad sve ovo da popravim??? U jedno sam bila sigurna, a to je da YouTube za vreme jela više ne sme da se ponovi. Pokušala sam da zamislim kako bi izgledao Tijanin ručak za nekih otprilike dvadesetak godina. Dolazi vreme ručka ona seda na kauč ispred televizora uzima daljinski i pali svoju omiljenu seriju na Netfliksu. Pored nje se nalazi velika porcija jela tek izvadjenog iz mikrotalasne, jedna malo manja činija sa čipsom, jedna sa Lindt mini čokoladicama i limenka Coca Cole. Ona gleda i jede, jede na obracajuci paznju ni šta jede, ni koliko jede. Sva njena paznja je usmerena samo na televizor. Kada se završi serija, okreće se oko sebe i tek tada vidi da su sve činije prazne i naglas uzvikne AAAAAAAAAAAAAAAAAAAJ NE, opet! Možda joj baš tada ja prodjem kroz glavu pa pomisli, mama bi sad bila ponosna na mene, sve sam pojela. I tog trenutka brizne u plač jer u dubini krivi i mene i sebe što je gojazna, nezadovoljna svojim fizičkim izgledom i celokupnim zdravstvenim stanjem. Uzima telefon i zove najbolju drugaricu da joj se izjada kako ona više ne zna šta da radi u vezi svoje ishrane i kilaže, kako je baš istinski nesrećna zbog toga.

I onda se u sebi zapitam: Zar baš ja tom nezdravom načinu života da je učim od malena?! Zar da je učim da zbog loših navika u detenjstvu sutra mrzi sebe i svoj fizički izgled? Zar baš ja, njena MAJKA? Majka koja svakoga dana odlazi po sveže namirnice za naš ručak, koja svakoga dana sprema ručak isključivo i samo od BIO povrća, majka koja obilazi farme po rubu Ciriha i kupuje direktno od proizvodjaca krompir i jabuke. Zar baš ja da budem ta koja će joj usaditi lošu životnu naviku za ceo život koja će za posledicu imati nezadovoljnu a pre svega zdravstveno ugroženu ženu? Neću to! Ne želim da moje dete bude u ovom scenariju isključivo mojom krivicom.

Pogledam je jos jednom, onako tužnu i zamišljenu na podu njene sobe i pomislim, e pa sad je stvarno dosta, sada ćete videti svi vi upropašćivači naše dece, a prividni pomagači, nas roditelja. Izlazim vam na crtu. Svima. Dejvu I Evi, Dzoniju i njegovom tati, Hikoriju, Bingu i Starom Mekdonaldu, onom sto ima farmu. U tom stanju panike i straha zbog svoje nepromišljenosti i direktnog ugrožavanja pravilnog rasta i razvoja mog deteta dolazim na ideju da nam za svaki ručak pored hrane napravim i neke prateće rekvizite. Ništa kompikovano i teško, nešto što iziskuje 15-20 minuta pred odlazak na spavanje. Kako bih bila zanimljivija i atraktivnija od pesmica smislila sam i propratne priče sa elementima klasičnog pripovedanja u mom ručkofilmu.

Dolazi vreme ručka, ja stavljam sve svoje rekvizite na sto i počinjem da ih znatiželjno gledam, pevušim. Tijana gleda u televizor pa u mene i bas je vidno zbunjena. Pristaje da sedne u stolicu i sa oduševljenjem gleda u morsko dno ispred sebe.Tog dana sam pripremila jednu papirnu ribu, atraktivnog oblika i boja. Ja počinjem da pričam priču o ribi koja plovi morima i okeanima ne bi li pronasla svoje prijatelje, koje je nekada davno srela u bisernoj dolini medju školjkama. Tijana počinje da jede, ne skida pogled sa papirne ribe pa malo pogleda i u mene, kad proguta zalogaj peva i ona nešto svoje. Uskoro nam se pridružuju još dve papirne ribe, to su ti davno izgubljeni prijatelji. Počinje da ih okreće po stolu i slaže jednu pored druge. Dok si rek’o keks mi smo završile ručak. Jeeeeeeeeej uspela sam. Uspele smo! Bravooooooo,bravooooo za nas!

IMG_3791
Papirna riba kao rekvizit

I tako su se nizali naši zajednički ručkovi u paketu sa pevanjem pesmica i pričanja kratkih pričica uz razne prateće rekvizite. Pre neki dan sam se baš lako i brzo pripremila jer sam dobila novog saveznika u pripremanju ručkoizacije, pogadjate, da to je kesten. Paukova mreža je očas posla bila spremna a za pauka pored kestena mi je poslužila i igračkica iz Kinder jajeta. Ovo mi je možda i najbolja ručkovizacija (tako nazivam sve moje ekranizacije u vreme ručka) do sada. I eto tako sam ja ispravila svoju glupu i naivnu grešku. U želji da nam navodno olakšam i ulepšam ručak uz YouTube ja sam sve zakomplikovala na štetu mog deteta. Zato dva puta razmislite pre nego što posegnete za daljinskim pod izgovorom, ajde samo još danas od sutra ćemo već drugačije.

File_001.png-4
Pauk od kestena 

Svi smo mi svesni štetnosti gledanja televizije u najmladjem dečijem uzrastu. U današnje vremenu brojne su komplikacije koje višečasovno sedenje ispred televizora može izazvati kod naše dece. Od gojaznosti, problema u ponašanju, nasilja i neredovnog sna pa sve do onog najvažnijeg u uzrastu deteta od 2 do 5 godina a to je manjak vremena za igru. Mozak se razvija samo u pokretu. I zato ne smemo dozvoliti da bespomično sede pred televizorom satima dok hipnotisanim pogledom zure u jarke boje, nenormalnih kontrasta i slike koje se smenjuju brzinom svetlosti. Za to vreme u njihovim malim pametnim glavicama se ne dešava ništa, a ma baš ništa. Nema čak ni akomodacije oka koja je od izuzetne važnosti za kasnije dobro učenje i koncentraciju. Gledanjem televizije, video igrica i kompijutera skoro potpuno se zapostavlja razvoj ove izuzetno važne funkcije oka. Naime, taj fiziološki proces se razvija brzim pokretima oka, praćenjem predmeta, trčanjem i preskakanjem prepreka, a deca u tehnološkim razvijenim zemljama sve češće zamenjuju igre gledanjem u ekran, što negativno utiče na razvoj akomodacije oka. Mislim da ćemo se svi složiti da su slike prirode u oku deteta koje trči daleko lepše, prijatnije i toplije za njegov um od izbezmljenog praznog pogleda upućenog televizoru.

Naučno je dokazano da kada smo fokusirani na događaje sa malog ekrana ili monitora, do mozga ne stiže informacija da smo jeli. Zato se najčešće prejedamo, unosimo slatkiš za slatkišem ili nezdrava slana “zadovoljstva”. Doktorka Gina Mohr tvrdi da su usled brojnih istraživanja došli do dokaza da što se više skoncentrišemo na ono što jedemo, svim svojim čulima, manja je mogućnost da ćemo se prejesti. Prijatno!

Nevena Đorđević

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s